_(cropped).jpg)
Piše: Jasmin Koso
U svetu u kojem vladaju relativizam, marketing i politički proračun, Candace Owens deluje kao anakronizam. Više podseća na proroka iz biblijskih vremena nego na savremenog komentatora. Ne mari za formu, ne ublažava ton, ne pokušava da se svima dopadne; govori ono što veruje da je istina – i to često užasno grubo.
U današnjoj javnosti izuzetno je retko čuti nekoga ko govori jezikom savesti, a ne interesa. Upravo je to suštinski problem koji političari imaju sa Candace Owens.
Sokratski aspekt
Sokrat je bio trn u oku atinske elite jer nije igrao njihovu igru. Umesto da bude oportunista, tražio je istinu, makar to značilo da će završiti osuđen na smrt. Owens radi nešto slično: umesto da poslušno sledi liniju nekog tabora – levice, desnice, proizraelske politike – ona postavlja neugodna pitanja.
Kao da pita:
„Ako ste za slobodu, kako opravdavate ubijanje dece?“
I zbog toga, kao Sokrat, plaća cenu.
Glas Jovana Krstitelja
Jovan nije bio diplomata. Nije molio, nije podilazio. Govorio je direktno, čak i kada su mu govorili da ćuti. Kada Owens izgovori,
„Ono što radite u Gazi je sotonsko,“
to podseća na Jovana koji viče:
„Pokajte se, jer sekira već stoji na korenu drveta.“
Nju ne zanima da li će izgubiti ugovor, prijateljstvo ili platformu. Zanima je istina i pravda – ne relativna, već Božja.
Kantovski momenat
Imanuel Kant je tvrdio da moralna osoba postupa tako da njeno delo može postati opšti zakon. Ne govori istinu zato što je korisno, već zato što je moralno nužno govoriti istinu. Owens, kada kritikuje Izrael, ne bira „pravu stranu“ iz interesa, već kaže:
„Kada neko ubija i izgladnjuje decu, ja to ne mogu opravdati – pa makar izgubila sve.“
To je kategorički imperativ u praksi: deluj moralno, tačka.
Dostojevski, krik savesti
U likovima poput Ivana Karamazova ili kneza Miškina vidimo čistu savest koja ne može da se pomiri sa svetom punim laži i kompromisa. Owens kao da parafrazira Ivana Karamazova kada gleda Gazu:
„Ako je cena sveta jedno izmučeno, gladno dete, odbijam taj svet.“
Ovo nije politizacija. Ovo je moralna drama. Hrišćanka gleda smrt dece i ne može da ćuti – jer bi ćutanje bilo saučesništvo.
Candace Owens nije bezgrešna. Ponekad je preoštra, ponekad pogrešno informisana, često emotivna. Njene ranije izjave (na primer, umanjivanje značaja ropstva ili rasizma) zaslužuju ozbiljnu kritiku.
Dakle, da, može se reći da je moralni glas, ali ne u sterilnom, idealnom smislu. Ona je autentična osoba koja greši, ali govori iz dubokog uverenja i spremna je da plati cenu. Takvi ljudi su retki – i često neshvaćeni.
I još nešto:
Ona je možda jedan od retkih glasova koji ne govori da bi bio u pravu, već zato što bi ćutanje značilo izdaju duše.
Plaća cenu za svoje stavove. Oportunisti ne napuštaju dobro plaćena mesta u mejnstrim konzervativnim medijima. Izgubila je ugovor sa Daily Wire-om, sukobila se sa najmoćnijim konzervativnim glasovima poput Bena Šapira, jer nije htela da povuče svoje reči o Izraelu.
Da je oportunista, ublažila bi ton, rekla „nisam tako mislila,“ povukla se – ali nije.
Njene poruke uvek imaju etičku dimenziju. Bez obzira na temu – Black Lives Matter, transrodnost, Izrael, farmaceutske korporacije – ona nastupa iz etičke ili duhovne pozicije, ne iz ideološke. To ne znači da je uvek u pravu, ali znači da polazi iz savesti, a ne iz taktike.
Ne menja smer kako vetar duva. Na desnici je izgubila status. Na levici je mnogi i dalje odbacuju zbog njenih ranijih stavova protiv feminizma, imigracije i BLM-a. Ona nema sigurnu bazu. To nije ponašanje manipulatora, već unutrašnje dosledne osobe.
Možda je ne možemo svrstati jer više pripada moralnoj nego političkoj geografiji. I možda ćemo tek za deset ili dvadeset godina shvatiti šta nam je zapravo govorila.
